МОЛИТВА И ЉУБАВ

Валентина Новковић

Валентина Новковић

Душа песника је сеизмограф који бележи и најтананије титраје света, обликујући их у речи које лако проналазе пут до истинских поштовалаца стихова. Она не може остати имуна ни на светски бол или Weltschmerz, који прати чест осећај беспомоћности пред злом, неправдама појавама које обележавају време у коме живе, а не могу их променити, нити на свакодневље којим нити тканицу оперважену стиховима.

Маи Ван Фан, један од најзначајнијих и најпревођенијих савремених вијетнамских песника, стваралац je који проналази онеобичено у наизглед обичном, успева да проникне у суштину ствари и појава. Његова песничка књига „Одлетео у свитање“ (Улетел на рассвете, „Четыре“, Москва, 2021) омаж је природи свему што нас окружује, инсектима, годишњим добима, упокојеним родитељима и пријатељима. Маи Ван Фан је изузетан посматрач, он никуда не жури, не труди се да досегне спознање oно је код њега резултат свесног бивања у садашњем тренутку који је само честица вечности, молитва и захвалност за оно што јесте уткана у безвремене стихове.

Песме „Бунар“, „Таласање“, „Симболичка слика“, „Сан“ и „После кише“ из целине „Небо без крова“, које отварају књигу „Одлетео у свитање“ наликују хаику поезији, мада не по метрици већ по импресији кроз коју песник Маи Ван Фан изражава своје виђење света који га окружује:

„Препливао сам море.

Када сам се пробудио,

Јастук ми је био обливен знојем“.

(Сан)

Описујући наизглед обичне појаве у природи, смену годишњих доба, кишу, маглу или светлост лампе, Маи Ван Фан исказује добро познавање била свакодневице, он понире у дубине за које се мисли да није могуће, опрезно и са неком врстом страхопоштовања као да прилази светињи. Ћутке, некад седећи непомично на једном мести сатима, он успева речима да забележи кретање или промену која нам често промичем ако немамо стрпљења да доживимо тренутак и истиче:

„Најважније од свега у овом тренутку је

Да свако мирно стоји на свом месту.“

Светлост је чест мотив у његовим стиховима, говорећи о просветљењу исписује:

„Купам се чекајући ново пролеће.

Урањајући у светлост

Шапатом дозивам претке

И тело се придиже ка светлости лампе.“

Показујући тиме да се до спознаје сопства долази преко просветљења које нас води ка истини, а истовремено нас повезује и са прецима који суиспраћени на пут светлости и са њима нас повезује нераскидива нит.

Киша је, поред светлости, чест симбол у стиховима Маи Ван Фана, oна је симбол емоционалног чишћења и новорођења. То је важан елемент који нам даје храброст и наду, у старим културама, попут ведске, симболизује дарове из космоса који падају на нас. Песник Маи Ван Фан кишу и доживаљава као дар који му помаже да спозна љубав према животу:

„Киша за кишом, пљусак за пљуском,

Перу овај каменчић

И ова слика што је настала,

Безумно ме тера

Да тако волим живот.“

Киша нас учи да будемо мање ригидни и да сваку ситуацију доживимо као нужност, потребу да отпустимо оно што мора да оде да бисмо ми могли да будемо у миру. Онако како:

„Капи ситне кише насумично падају

Улазећи у најскривеније пукотине“,

тако и ми допуштамо да киша успуни сваки део нашег бића и направи простор за смирење, ослушкивање, дубље продирање у суштину бивствовања.

Изузетном лепотом се одликују стихови који говоре о партнерској љубави, чини се да Маи Ван Фан пева о безвремју, о осећањима која не само да прожимају његово биће у потпуности, већ надилазе његове мисли и речи и постају светионик за све оне који трагају за љубављу. Оне се стапају са рекама, шумама, појем славуја, грле се са пукотинама стена, милују усамљени цвет који опстаје упркос бурама и снеговима. За песника постоји и тајно место на ком је његова вољена сигурна:

„Увек замишљам и верујем да те држим у устима

Тамо где никад нема ратова, пошасти,

Трачева и сплетки, замки и превара.“

Љубав је та која има снагу да овај свет учини бољим местом, она која покреће, радује, надилази све лоше, или како је то Херман Хесе написао: „Иако уопште знам шта је љубав, онда то знам због тебе.“

У љубавним стиховима се огледа ингениозност песника Маи Ван Фана, он је у стању да посматра, упоређује, наслућује. Када пише о гласу вољене, песник исписује:

„Као тек натопљена кап воде

Као тек проклијали изданак,

Као зрело воће које је пало

И као жуборећи поток.“

Она, њен поглед, мирис, глас не могу се одвојити од других слика са којима се песник сусреће: пиринчана поља, сељаци са плетеним корпама на обрамицама, пољопривредне машине. Она је неодвојиви део свакодневице која би, без љубави, била налик пластичном цвећу које не може да нам подари мирис, а стопљена са болом, тешким физичким радовима у пољу, постаје смисао и разлог опстанка.

Врана је као мотив присутна код многих песника: Едгара Алана Поа, Милутина Бојића, Теда Хјуза и других. Кроз историју врана је повезивана и са позитивним и са негативним симболичним значењима. Вране се повезју са Сунцем, дуговечношћу, почецима, смрћу, проманама, пророштвом. У старом Египту су две вране, као и две грлице симболи моногамије, за древне Келте врана је била знамење смрти и сукоба, а за многе Старе Грке и Римљане симбол зле коби. Маи Ван Фан посматра вране као неку врсту опомене, опреза:

„После крика вране

Неизбежна брига којој је Немогуће одолети.“

Али и као путоказ да треба да будемо храбри у борби са животом, да не дозволимо да нас невоље или отежања спрече да се крећемо путем којим смо намерили. Она је симмбол промена, односно указује на то да се ствари стално мењају, те теба да истрајемо у тома да савладавамо препреке.

„Летећи надоле, с два оштра крила,

Врана у средишту леша раздире ваздух.

Дакле, убрзани ветрови

Не успевају да је обуздају.“

А често је и нека врста предсказања оног што се не може избећи:

„Врана у сну види

Да смрт свих - има свој посебан план.“

Циклус стихова „Мајчина врата“ круна је ове песничке књиге. Говорећи о себи, мајци, оцу песник као да исписује пергамент неких других времена, наших предака, свих оних који су покушавали и успевали да оставе траг постојања. Уз искушења, борбе, боли, радости, сви они су кроз песника наставили да живе, а песник се живећи многе раније животе решио кошуљице бивалог постајући тек новорођен, ослобођен баласта свакодневља, свестан да:

„Ако превлада црна боја

И испуни све унаоколо, све ће се завршити.

Хајде да се молимо

За наш људски свет!“

Маи Ван Фан је и пророк и обичан човек, песник по рођењу, онај ко је ту да би стварима подарио звуке и мирисе, да би уклонио црну боју, тугу, несреће, сукобе, све оно што надвија сенку преко светлости и Сунца које слави живот. Он је пацифиста, помиритељ иако то не чини с намером, његова душа позива на молитву, на племенитост, подсећа да је сваки човек ближњи, а да је једино што има смисла: волети. Дакле, молитва и љубав пут су ка спасењу човечанства, поручује Маи Ван Фан, наше је да га том путу следимо.

У Београду, децембра, 2023.

В. Н